Ђорђе Станојевић

Ђорђе Станојевић (1858-1921) је био физичар, професор Велике школе у Београду, професор и ректор Београдског универзитета. Пошто је дипломирао на Природно-математичком одсеку Филозофског факултета Велике школе постао је асистент на Катедри за физику. Станојевић је боравио у више познатих астрономских и метеоролошких опсерваторија у Европи. Превасходно је познат по свом интересовању за електрицитет и његову техничку примену. Иако Станојевић није постигао знатније научноистраживачке резултате објавио је неколико радова на француском језику чиме су српски физичари ступили на међународну научну сцену. Радио је у области физиолошке фотометрије из које су и његови најзначајнији истраживачки радови. Написао је и објавио уџбеник Експериментална физика који је значајан у развоју наставе физике. У сфери технике Станојевић је испитивао могућности изградње електричних централа у Србији.

Станојевић је рођен 7. априла 1858. године у Неготину где је завршио основну школу и нижу гимназију. Више разреде гимназије као и студије похађао је у Београду. Још као великошколац објавио је прве стручне радове. Дипломирао је 1881. године и по жељи професора Косте Алковића остао је као асистент на Катедри за физику. Те године је боравио и на међународној изложби о електрицитету у Паризу.

Као асистент је радио до 1883. када се запослио као наставник физике у престижној Првој мушкој гимназији у Београду. Станојевић се превасходно интересовао за питања из области електрицитета и његову техничку примену али су га занимали и механика, астрономија и нови технички проналасци попут фотографије у боји, расхладних уређаја и други. Значајан период његовог стручног развоја је боравак у престижним светским научним установама између 1883. и 1887. године. Тада је био питомац Министарства војног а обишао је опсерваторије у Потсдаму, Хамбургу, Медону, Гриничу, матеоролошком институту Кју ( Kew ) и Пулковској опсерваторији у Русији.

Станојевић је три године радио на Сорбони код чувеног физичара Жансена, који је открио хелијум. Због његових запажених резултата Париска опсерваторија га је позвала да учествује у научно-истраживачкој експедицији која се бавила проучавањем Сунца. са експедицијом је путовао у Петровск где је учествовао у научном посматрању потпуног помрачења Сунца (19. августа 1887). Две године касније учествовао је у научно-истраживачкој експедицији у Сахари (1889-1890) која је изучавала Сунце и термички спектар у овој пустињи. То ми је донело велика признања на међународној сцени у области физике и астрономије пошто јеобјавио више радова у публикацијама Париске академије наука. Сматра се да је реч о првим српским научним радовима у области астрономије. Занимљиво је да и проед боравка у престижним међународним научним центрима где се усавршио Станојевић није стекао звање доктора наука.

Станојевић је са великим интересовањем и посвећеношћу пратио достигнућа из разних области науке и технике која је одмах потом покушавао да примени и у Србији. Заслужан је за увођење електричног осветљења у Београду, крајем осамдесетих година 19. века, уместо до тада преовлађујућег гасног осветљења. Београд је тада постао једна од првих европских престоница са потпуно електрификованим осветљењем.

Редовни професор физике и механике постао је 1887. године на Војној академији, а редовни професор експерименталне физике на Великој школи у Београду. Станојевић је дао значајан допринос развоју наставе физике и током његовог ангажовања на Великој школи она се приближила европском нивоу.

Најпознатији Станојевићеви радови из експерименталне физике тичу се физиолошке фотометрије и централних сила у природи, а најзначајнији његов рад за наставу физике је уџбеник 'Експериментална физика' у три дела. Прва два су објављена док је трећи остао у рукопису.Залагао се за метарски систем мера и написао је уџбеник из метрологије за ученике Велике школе.

Станојевић се бавио и високофреквентним струјема и на српском језику е приредио значајније радове Николе Тесле. Године 1909. постао је декан Филозофског факултета у Београду. Школске 1913/1914. постављен је на место ректора Београдског универзитета и на том месту је остао све до 1919. годне.

Као пријатељ и поштовалац Николе Тесле био је упућен у техничка достигнућа из области електротехнике. Изучавао је могућности градње електричних централа у Србији, посебно хидроцентрала. Први објекти ове врсте изграђени су захваљујући његовом залагању: Ужице на ђетињи, Вучје на Вучјаници, Ниш на Нишави, Велико Градиште на Пеку, Власотинце на Власини, Ивањица на Моравици и Зајечар на Тимоку. Конструисао је и Београдску термоцентралу а заслужан је за прву демонстрацију радија у Београду 1908. године.

Ђорђе Станојевић је преминуо 24. децембра 1921. године у Паризу.