Љубомир Клерић

Љубомир Клерић (1844-1910) је био рударски инжењер који је дао допринос развоју наставе природних наука. Школовао се на на Техничком факултету Велике школе у Београду, а потом на престижним установама: Рударској академији у Фрајбургу, Циришкој политехници и Рударској академији у Берлину. У Србији је радио као инжењер и проналазач. Изабран је за редовног професора механике и науке о машинама на Великој школи, али је наставио да се бави и инжењерском струком.

Клерић је рођен у Суботици, у породици немачких досељеника. У време када је Клерић завршио основну школу породица се преселила у Београд где се у потпуности асимиловала у новој националној средини. Клерић је своје ново презиме извео од ранијег презимена Клеру, а име од имена Јулиус. Похађао је Прву мушку гимназију у Београду где је матурирао 1862. године. Клерић је на Техничком факултету Велике школе постигао одличан успех и велику склоност ка рударству, и уопште техничким наукама због чега је одабран за државног питомца и послат на Рударску академију у Фрајбургу. Године 1867. прешао је на Циришку политехнику где је интензивно студирао машинство. Већ 1868. године враћа се у Фрајбург где је довршио студије геологије и минерологије. Клерић је у Фрајбургу постао први српски дипломирани инжењер рударства. У Берлину је потом боравио још једну годину на специјалистичким студијама рударства, а након школовања обилазио је руднике у Вестфалији, Саксонији и Горњој Шлезији као и рудник Прибрам у Чешкој.

Одмах по повратку у Београд Клерић је ступио у државну службу са завидним знањем рударства, машинства, минерологије, механике и математике. На почетку своје каријере у државној администрацији Клерић је био писар министарства финансија у рударском одељењу.

Пре него што је поново отишао у иностранство 1872. године Клерић је конструисао 'бургију са ужетом' за дубока бушења. Ову конструкцију и модел је патентирао у Немачкој и Француској а у својој биографији је навео како је од свих европских држава добио патент за овај проналазак. Клерић се истакао у раду за холандску компанију и која је вршила испитивања у Вестфалији па је од стране ове компаније ангажован на испитивањима рудног богатства Србије.

Заједно са инжењером Хофманов вршио је испитивања рудишта магнетита на Венчацу код Аранђеловца. Испоставило се, међутим, да нема довољно руде за комерцијалну експлоатацију. По налогу ове холандске компаније он потом одлази у Оран, у Африку, да би тамо учествовао у испитивању једног рудника гвожђа. У Србију се вратио 1875. године у којој је поново ступио у државну службу. Исте године радио је у инжењерској струци обављајући геолошка испитивања железничке трасе од ћуприје до Алексинца.

Клерић се и у даљем току своје каријере бавио конструкторским радом. Проучавао је телеметар и конструисао је и израдио нови тип овог уређаја намењен за 'мерење растојања на бојном пољу'. Овај свој инструмент уступио је српској Влади на коришћење. Конструисао је такође низ математичних инструмената за очигледну наставу: поларни пантограф (1875), тракториограф (1892), апарат за цртање кривих линија другог реда (1899). Са тракториографом који је конструисао Клерић је механичким путем конструисао ирационалне, трансцедентне, бројеве Pi и е.

На Великој школи у Београду изменом Закона о овој установи из 1873. године уведени су нови предмети механика и наука о машинама. Ови предмети изучавани су на Техничком факултету а требало је да допринесу образовању нових инжењерских кадрова за српску индустрију која је у то доба била у повоју. Конкурс за професора механике и науке о машинама расписан је 1875. године и на њему је Клерић изабран за ово наставничко место. Поред педагошког рада он је наставио да се бави инжењерском струком и инжењерским вештачењем.

Клерић је учествовао у Српско-турском рату 1876. године. У том сукобу је заједно са професором Лозанићем радио на постављању подводних мина на Дунаву. Сличан ратни ангажман имао је и у Српско-бугарском рату 1885. године када је минирао Ђусинску клисуру. По окончању ратних окршаја учестовао је у разминирању. По предлога министра за грађевину Клерић је послат као српски комесар у Пешту, у Мађарску, да присуствује испитивању топчидерског и добрањског камена за градњу железничког моста на Сави. У Пешти је поново био Владин изасланик када је требало прегледати пројекте и услове за лицитацију и градњу савског моста.

Током Клерићеве наставнчке каријере у техничко образовање у Краљевини Србији унета је још једна значајна измена. Године 1880. предмет механика и наука о машинама је подељен у два посебна предмета. Механика се слушала у другој години и предавао ју је Клерић.

Клерић је постао члан Српског ученог друштва још 1872. године. У листу удужења, Гласнику, објавио је више својих стручних радова. Клерић је био и члан Српске краљевске академије пред којом је одржао приступну беседу 'О теорији компензације' у марту 1888. године. Изабран је за секретара Академије природних наука на скупу целокупне Академије 1891. године. Због свог ратног ангажмана Клерић је био одликован Медаљом за храброст и Таковским крстом. Белгијски краље Леополд одликовао га је Леополдовим орденом.

Клерић је преминуо 21. јануара 1910. године у Београду, а сахрањен је на Новом гробљу.