Такмичења из физике

Олимпијада која је обележила 2006. годину

Бразил – земља самбе и фудбала

Од 3. до 12. децембра, у Бразилу, у Сао Паулу одржала се трећа Међународна омладинска научна олимпијад са које се враћамо пуни утисака.

Шесточлана екипа ученика првог разреда Математичке и Рачунарске гимназије предвођена професорским тимом: др Надежда Новаковић са ПМФ Универзитета у Нишу, др Срђан Ракић са ПМФ Универзитета у Новом Саду и др Мићo Mитровић са ПМФ Универзитета у Београду 2. децембра се отиснула са Сурчинског аеродрома на пут преко Милана до Сао Паула и далеког Бразила.

Још при слетању на аеродром знали смо да ће све бити феноменално. Дочекало нас је сунце и прелепи летњи дан! Иако помало уморни одмах смо се дали у разгледање и сликање места које ће нам у наредним данима бити дом.

Смештај је био одличан, а домаћини љубазни тако да нисмо имали ни на шта да се пожалимо.

Да не буде како причам само о проводу и уживању прво пар речи о самом такмичењу. Као и ранијих година оно се састојало из три дела - теста, теоријских задатака и експеримента. Од ове године тест има 30 питања и све науке - хемија, биологија и физика су подједнако заступљене. Друга новина је да се експеримент изводи у групи од три такмичара. Сваке године такмичење постаје све боље осмишљено, питања за нијансу тежа, а самим тим је и интересантније. Упркос томе и захваљујући одличној припреми коју су одржали професори из Математичке гимназије и професори са београдског, новосадског и нишког универзитета вратили смо се кући са свих шест медаља – четири сребрне, освојили су их Лука Милићевић, Огњен Ивковић, Александар Васиљковић (ученици Математичке гимназије) и Угљеша Стојановић (ученик Рачунарске гимназије) и две бронзане медаље које су освојили Александра Димић и Душан Перовић (ученици Математичке гимназије).

Како је такмичење одузело само три дана, остатак времена проведеног у Бразилу имали смо за дружење и излете са нашим вршњацима из разних земаља света.

Било је интересантно попричати о културама у другим земљама, сазнати неке другачије обичаје, разменити искуства везана за школу, опремљеност кабинета, плану и програму за природне науке, о припремама за олимпијаду. Општи закључак је да већина азијских земаља за децу нашег узраста (14-16 година) има идентичан или бар сличан програм програму олимпијаде. Такође, за њих експерименти нису никакво изненађење, а припреме трају и по више месеци. Зато су они сваке године победници. Ове године победник је Тајван који ће уједно бити и домаћин следећег, четвртог по реду, такмичења.

Што се тиче цермонија отварања и затварања олимпијаде домаћини су се потрудили да направе пун погодак представљајући земљу на прави начин. Уз типичну музику, амазонске плесове и самбу сви су уживали, а и публика (ученици и професори) прикључили су се плесачима на сцени и почела је права журка.

У оквиру излета посетили смо и бразилски универзитет за природне науке који се налази у Сао Паулу. Кроз игру смо радили пројекат везан за антропологију и фосиле. Свака група је на крају морала да «одбрани» своја тврђења и да их изложи, а друге групе да их усвоје као тачне или докажу да је хипотеза нетачна. Сличан начин рада имали смо и при посети оближњег места Рио Кларе, где смо, да би као награду добили да играмо фудбал, морали на основу датих текстова да напишемо и направимо пано везан за очување здравља и животне средине.

Обишли смо доста музеја, ишли на традиционалне бразилске вечере, уживали у храни која се по мало чему разликује од наше (једино што смо у децембру имали прилике да једемо воће које ми имамо само преко лета). Ипак у најлепшшем сећању ће нам остати онај део програма где смо се забављали на прави начин – зоолошки врт, огроман луна-парк, спортски дан и посета Интерлагосу – највећој стази за вожњу формуле 1.

У зоолошком врту видели смо око 1000 врста птица које смо могли видети само на телевизији или путем слика. Уређен је као амазонска прашума па је довољно добар осећај био што смо прошетали по њему, али кад су најразличитије животиње почеле да се нижу осећај је био невероватан.

Луна-парк ће остати посебно уткан јер смо тада први пут осетили темперамент људи у Бразилу. Интересантни као странци, сви су нам прилазили, питали за име, да ли нам се допада град. Било је доста понуда за сликање , одлазак на пиће...

Момци су били изненађени кад су видели колико девојака има талента за фудбал. Сви га играју и сви знају да ураде са лоптом многе интересантне ствари које смо ми видели можда и први пут у животу.

Од екипа највише смо се дружили са Тајланђанима, са којима смо имали и заједничког водича, Ирцима, домаћинима као и људима који имају сличан темперамент - Аргентина и Мексико. Са свима смо разменили адресе и надамо се да ћемо са већином остати у контакту.

Растанак је био најтежи јер смо се већ били навикли на нове пријатеље, средину и све дражи које Бразил носи. Надамо се у скорије време некој новој олимпијади, новом дружењу, а до тада нека се млађи од нас воде нашим успехом.

Ко ради тај и греши, али има и среће и зато напред у нове радне победе!

Александра Димић