Марко Поповић

Марко Поповић (1936–2011) је био физичар који је дао велики допринос у заснивању Института за физику као уважаване научне инсититуције.

Рођен је у Накучанима код Шапца 1936. године. Завршио је гимназију у Шапцу. Потом је студирао физику на Универзитету у Београду где је дипломирао 1960. године. У прво време по дипломирању радио је у Геозаводу. Но, већ 1961. године, на позив професора Александра Милојевића, прешао је у тек основани Институт за физику. У овој установи он је био први запослени истраживач. Институт је обележио његову каријеру али је и Поповићев ангажман обележио формативне године Института. Наиме, он је у блиској сарадњи са директором Александром Милојевићем радио на довођењу најталентованијих београдских физичара у ову установу.

Током 1963. отишао је у Француску, на Универзитет Пјер и Марија Кири (Парис ВИ). Ту је две године студирао физику атмосфере и одбранио Доцторат де л’ Университе. По повратку, уз подршку Александра Милојевића и његовог заменика, Владете Урошевића, Поповић је основао прву лабораторију Института која није припојена некој од постојећих универзитетских катедри. У овој лабораторији водио је групу која је проучавала физику неидеалне плазме.

У Београду је докторирао са тезом „Проучавање плазме у условима јакострујног импулсивног пражњења под високим притиском“. На овој установи је стекао звања научног саветника. Такође је радио и као универзитетски наставник. Изабран је за генералног директора Института за физику 1989. године. Иако је на чело установе дошао са амбициозним развојним пројектом због економских потешкоћа које су захватиле земљу он се грчевито борио за опстанак Института. Године 1994. отишао је са ове функције и вратио се на место истраживача. Пензионисан је 2001. године.

Поповић је истраживао физику плазме и физику гасних пражњења а затим се бавио ласерима и другим изворима светлости. Након директорске дужности у Институту као истраживач се бавио енергетиком и физиком животне средине.

Поповић је објавио више од стопедесет радова у начним часописима и конференцијама. Уредио је три књиге из физике плазме, превео је са француског и руског неколико књига и писао је енциклопедијске одреднице из области физике. Био је гостујући предавач на Универзитету Париз ВИ. У више наврата је боравио на студијским боравцима у Француској, Русији и Сједињеним Америчким Државама. Активно је радио на организовању међународне научне сарадње. Организовао је више научних конференција.

Био је на положају председника Југословенског друштва физичара. Ову дужност обављао је до краја постојања друштва, односно до раздруживања Државне заједнице Србије и Црне Горе.

За свој рад Поповић је био већи број признања, између осталог и Орден рада са златним венцем. Према наводима из књиге „Изградња једне институције“ Поповића је уживао поштовање запослених на Иституту.