Атанасије Стојковић

Атанасије Стојковић (1773-1832) сматра се за првог српског физичара. Заправо, за многа његова постигнућа везује се израз 'први међу Србима'.

Стојковић је рођен у Руми 1773. године. Школовао се у Руми а завршио је протестантску гимназију у Шопрону. Похађао је Лицеј у Сегедину а права је од 1796. године учио у Пожуну. Пошто је добио стипендију отишао је у Гетинген где је постао доктор природних наука 1799. године.

Стојковићево научно и књижевно дело део је духовних кретања у српској култури с краја 18. и 19. века које је обележено знатнијим утицајем идеја евроспког просветитељства, прво на Србе у Хабзбуршкој монархији а потом, претежно под њиховимм утицајем, и на устаничку Србију. Стојковић је по наговору Доситеја Обрадовића од 1801. до 1803. године радио на књизи 'Фисика, простим језиком списана за род славено-сербскиј' у три тома у Будиму. Реч је о првом делу ове врсте написаном на српском језику. У питању је изузетно обимно дело, на преко хиљаду страница, које није само прва физика на српском језику већ и у српској култири прво велико дело из природних наука.

По окончању студија Стојковић је живео у материјалним неприликама. У Хабзбуршкој монархији онога времена високообразовани Срби су тешко долазили до државне службе а многи међу њима су одлазили у Русију пошту су тамо били потребни предавачи на новоотвараним универзитетима. Пошто је објавио прву књигу Фисике Стојковић је покушао да добије катедру физике на Академији у Пожуну (данас Братислава у Словачкој). Ова књига донела је Стојковићу углед међу ученим круговима у Хабзбуршкој монархији па је он остваривао преписку са истакнутим интелектуалцима попут Јосифа Добровског (оснивач славистике), Ференца Сечењија, руског посланика у Бечу Разумовског и грофа Јосифа Осолињског.

Захваљујући Осолињском упознао се са Северином Осиповичем Потоцким, који је био високи руски званичник задужен за школе харковске губерније а потом и руски министар просвете. Захваљујући снажном заузимању Потоцког који је био упознат са Стојковићевим делом, Стојковић је изабран за редовног професора физике на Универзитету у Харкову 1. новембра 1803. године. Стојковић је у Харкову имао запажену академску каријеру. Прво је предавао на катедри теоријске и експерименталне физике а убрзо је постао декан одељења физичких и математичких наука. Био је ректор Универзитета у Харкову у два наврата (1807-1808. и 1811-1813) и оснивач Ученог друштва у Харкову. Због свог запаженог универзитетског рада Стојкови је постао члан Царске академије наука а од цара Александра И је добио Орден светог Владимира, трећег степена.

Најзначајније Стојковићево дело је тротомна Физика. У њој су обрађене различите објасти физике али и метеорологија, астрономија, минерологија па и ботаника и зоологија. Ово дело је писано руско-словенским језиком али се на појединим местима служио и народним српским језиком. Занимљиво је да је ова књига постигла и извесни комерцијални успех - продато је преко 700 примерака, а 300 примерака купило је свештенство Српске цркве, које је заправо тада чинило знатан део српске читалачке публике.

У ондашњим природним наукама владајуа је била теорија флуида и Стојковић светлост, топлоту, електрицитет и магнетизам разуме као флуиде. Дело је писано из популаризатоских и просветитељских побуда, у духу савремених филозофско-педагошких начела. Једна од мањкавости Стојковићевог дела је било то што му на располагању нису стајали стручни термини на српском језику па се он послужио постојећим руским терминима.

Поред овог дела Стојковић је објавио и више истраживачких радова објављених у научним часописима. Сматра се да је и по овоме Стојковић јединствен међу српским ствараоцима прве половине 19. века. Стојковић је 1807. у Харкову објавио студију 'О ваздушном камењу и његовом пореклу' у којој је дао преглед теорија о пореклу метеорита и описао примерке које је имао на располагању. У овој области Стојковић је постигао запажене резултате па су руски научници у његову част прозвали једно брдо на месту пада Тунгуског метеорита (у Сибиру). У Харкову је објавио више обимних научних дела заснованих на савременим истраживањима. Међу тим радовима су и студије: 'О метеоритима и њиховом пореклу' (1807), 'О појавама градова и осталог у ваздуху названог фатаморгана' (1808), 'Почетне основе апстрактне и експерименталне физике до најновијих проналазака' (1809), 'О личном чувању од удара грома у свим животним приликама' (1810), 'Почетне основе физичке географије', 'Почетне основе физичке астрономије' и 'Систем физике' (1813).

Стојковић је био члан Руске академије наука, члан Гетингенског краљевског научног друштва и Јенског друштва природних наука. Био је полиглота. Поред његовог рада у области природних наука Стојковић има значајно место у српској култури и као аутор првог романа новије српске књижевности Аристид и Наталија.

Последње године живота је као руски царски чиновник провео у Санкд Петерсбургу. Преминуо је 1832. године у Харкову где је и сахрањен.