Драган Поповић

Драган Поповић (1949–2015) је био физичар, директор Института за физику и универзитетски наставник. Највећи научни допринос дао је у области физике елементарних честица.

Рођен је у Београду 1949. године. Похађао је лицеј у Француској. Потом је студирао физику у Београду где је дипломирао као најбољи студент у генерацији. Докторирао је у Јапану, на Институтут за фундаментална истраживања на Универзитету Хирошима, са дисертацијом из теорије поља.

Сарадња са истраживачима из иностранства обележила је његову научну каријеру, посебно са онима из Јапана. Он је од 1975. до 1977. боравио на Универзитету у Хирошими. Ту је сарађивао са Хираку Накаџимом, Макотом Кобајашијем и Тошиходом Маскавом. Ова тројица физичара добили су 2008. године Нобелову награду за физику. У Јапану је боравио још неколико пута и тада је сарађивао са Институтом Јукава Хал и Одељењем за физику Универзитета у Кјоту.

Био је оснивач (1992) и први председник Српско–јапанског друштва. Године 2005. је иницирао споразум о сарадњи између Универзитета Хирошима и Универзитета у Београду.

Сарађивао је и са институцијама и истраживачима ван Јапана: био је Филбрајтов стипендиста, гостујући професор на Универзитету Браун у САД; у више наврата је госпотовао на Универзитету Орсеј у Француској, на Институту Карлсруе у Немачкој, Институтут Стелков Руске академије наука и другима.

Поповићев научни рад односио се на елементарне честице. У ову област истраживања укључио га је Звонко Марић, један од утемељивача Института за физику. У овој установи Поповић се запослио чим је завршио студије. Из ове области и области физике које су јој сродне Поповић је облавио седамдесетак радова у научним часописима и одржао је 23 предавања по позиву. Поповић и његова група из Лабораторије за физику високих енергија Института за физику укључили су се у експеримент АТЛАС у ЦЕРН–у. Они су дали допринос у конструисању детектора АТЛАС, једног од четири таква уређаја на Великом хадронском сударачу. Његова група и сада активно ради на анализи снимака који се праве на сударачу.

Добар део каријере провео је на месту руководиоца, бавећи се организационим пословима. Прво је радио као руководилац Центра за теоријску физику а потом је од 1994. био директор Института за физику. Ту је велике напоре улагао да се услови за рад побољшају и поред тешких економских прилика. Дужност директора Института обављао је све до 2010. године.

На Физичком факултету у Београду предавао је од 1984. године. У више мандата био је члан Савета Универзитета у Београду. Од 1986. до 1994. био је председник Одбора за физичке науке при Министарству за науку и технологију а у годинама после 2000. координатор сарадње Србије са ЦЕРН-ом.

Поповић је био награђен од Владе Републике Француске орденом Витеза реда академских палми.

Преминуо је 2015. године.