Драгиша Ивановиć

Драгиша Ивановић (1914–2001) је био инжењер, универзитетски професор и ректор Београдског универзитета.

Драгиша Ивановић је рођен 9. октобра 1914. у селу Сјенице код Подгорице. Школовао се у Медуну и Подгорици. На Београдском универзитету је дипломирао електромашинску технику а потом је једно време студирао и филозофију.

Ивановић се као студент прикључио левичарском покрету па је учествовао у више демонстрација и штрајкова. Постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије 1934. године. Био је ухапшен 1939. године а потом послат на одслужење војног рока. Напад на Југославију 1941. године затекао га је на Скадарског фронту, према Албанији. По слому Југославије отишао је у Подгорицу где се прикључио комунистичким организацијама. Учествовао је у народном устанку у Црној Гори у јулу 1941. године. Био је политички комесар различитих партизанских јединица између 1941. и 1944. године. Од августа 1944. обављао је дужност политичког комесара Морнарице Народноослободилачке војске Југославије и учестовао је у завршним ратним операцијама на територији Југославије, Ријечкој и Тршћанској.

Постао је доцент на Техничком факултету у Београду 1946. године, по одобрењу Министарства народне одбране, иако још увек није стекао докторат. Године 1949. је као доцент на катедри за физику Природноматематичког факултета. Потом је током три године боравио на усавршавању у иностранству: по годину дана на Институту за физичке проблеме Академије наука СССР, Универзитету у чикагу и на Универзитету Роли у Северној Каролини у САД. Докторирао је 1955. године са дисертацијом „Теорија кретања неутрона кроз смешу елемената“. За редовног професора на Београдском универзитету изабран је 1963. године.

Ивановић је обављао више истакнутих друштвених функција: био је члан Универзитетског комитета СКС Београд и члан Централног комитета Савеза комуниста Србије од 1959. до 1964. године. Током два мандата, у укупном трајању од девет година, био је посланик Просветно–културног већа Савезне скупштине Југославије.

Обављао је дужности декана Електротехничког факултета од 1959. до 1962. и ректора Београдског универзитета од школске 1967/1968. до 1970/1971. Ивановић је одликован Партизанском споменицом 1941, Орденом јунака социјалистичког рада, Орденом републике са златним венцем и другим југословенским одличјима.

Постао је редовни члан Друштва за науку и умјетност Црне Горе 1973, а редовни члан Црногорске академије наука и умјетности 1983. Био је и дописни члан Академије наука и уметности Косова, Научног друштва Србије и Њујоршке академије. Објавио је већи број научних радова из области теоријске физике, теоријске електронике и филозофских проблема физике који су објављени у југословенским и иностраним научним публикацијама. Написао је рад „О теорији релативности“ за који је 1962. године добио Октобарску награду. Био је аутор и коаутор већег броја универзитетских уџбеника и уџбеника за средње школе. Његовим педагошким ангажманом отпочело је самостално изучавање квантне механике у универзитетској настави.

У настави физике дао је велики допринос превођењем уџбеника из теоријске физике (превео је више књига совјетског физичара и Нобеловца Лева Ландауа) као и писањем уџбеника за основну и средњу школу и факултете који су дуго коришћени у настави. Најпознатији је из овог опуса његов тротомни курс опште физике који је написао заједно са Властимиром Вучићем.

Преминуо је у Београду 2001. године.