Драгољуб Јовановић

Драгољуб Јовановић (1891–1970) је био српски физичар и универзитетски професор, један од најистакнутијих личности у развоју нуклеарне физике у Југославији.

Рођен је у Параћину, а школовао се у родном месту, Јагодини, Крагујевцу и Београду. Студирао је између 1910. и 1919. на Групи за физику и хемију на Филозофском факултету у Београду. Главни предмет му је била хемија. Године 1914. постављен је за асистента Државне хемијске лабораторије у Београду код професора Марка Лека. Већи део Првог светског рата провео је у заробљеништву у логору у Аустро-Угарској.

По окончању рата, прво је радио као наставник физике у гимназији у Јагодини (од 1919). Затим је био изабран за асистента за хемију на Филозофском факултету у Београду, код професора Симе Лозанића. Боравио је на једногодишњој специјализацији на Институту за радијум у Паризу на чијем челу је стајала Марија Кири. На предлог Киријеве, постао је плаћени истраживач и остао је њен сарадник све до 1928. године. Јовановић је тако постао један од првих српских научника који је тако дуго радио у једној престижној светској научној установи да би се потом вратио и наставио своју научну и педагошку каријеру.

Јовановић је докторирао 1925. године са дисертацијом „Испитивање мезоторијума ИИ“. У овом и потоњим радовима испитивао је физичке и хемијске особине мезоторијума (укључујући и његов период полураспада). У заједничким истраживањима са другим физичарима одредио је његов спектар. Био је међу првим истраживачима који је експериментално потврдио Ајнштајнову теорију да се телу које се креће веома великом брзином повећава маса.

Јовановић је предавао физику на Медицинском и Природно-математичком факултету Београдског универзитета и остварио је значајне научне и педагошке резултате. Године 1927. основао је Институт за радиологију на Медицинском факултету. Био је управник овог Института до 1964. године.

Предавао је физику студентима медицине, фармације и стоматологије. На Медицинском факултету поново се запослио након Другог светског рата, 26. јуна 1945. У октобру исте године изабран је за продекана новооснованог Фармацеутског факултета, а у децембру постао је и професор Физике на Филозофском факултету. Био је и шеф ове катедре од 1947. када је физика измештена са Филозофског факултета и када је основан Природно-математички факултет. Био је и управник Физичког завода. Са Катедре за физику се и пензионисао 1961. године.

Осим посвеценог педагошког и институтционалног рада Јовановић је успевао да оствари и значајне научне резултате. Објавио је више радова са резултатима експерименталних мерења са Института за радиологију. Посебно су значајна истраживања радиоактивности вода у бањама широм Југославије. За ова истраживања користио је импровизовану лабораторију коју је лично конструисао.

У првим годинама након Другог светског рата Јовановић је био један од ретких физичара у Југославији који је био добар познавалац савремене нуклеарне физике. Осим њега, такав ниво знања и научне обавештености имао је још само његов студент Павле Савић, који се такоде усавршавао на Институту за радијум у Паризу. Јовановић је држао предавања физике, а Савић физичке хемије.

Јовановић је због својих научних, академских и педагошких доприноса добио различите награде и признања. Био је дописни члан Српске академије наука и уметности. Добио је Награду за животно дело 1961. од ФНР Југославије и Народне републике Србије за значајан допринос у области научног стварања и развитка научне мисли. Добио је и Орден Републике са сребрним венцем (1965). Специјално признање одали су му студенти који су уписали факултет измеду 1945. и 1949. на прослави уприличеној 1999. године.