Милорад Млађеновић

Милорад Млађеновић (1920–2005) је био српски физичар.

Рођен је 1920. године у Сарајеву где је завршио основну школу. Добио је стипендију за студије рударства и металургије које је отпочео 1940. године. Због почетка Другог светског рата у Југославији 1941. године прешао је у Британију и пријавио се у британско ваздухопловство. Прошао је обуку за радио-телеграфисту и радио-механичара у Родезији и Јужној Африци. Као обучени официр држао је предавања будућим радио-механичарима међу југословенским војницима у Сигналној школи у Каиру 1943. године. Потом се придружио партизанским ваздухопловним снагама.

Млађеновић је отпочео студије физике 1946. године. Истраживања за свој дипломски рад обавио је у Институту у Винчи 1948. и 1949. Рад „Изучавање путање електрона у магнетном сочиву“ одбранио је 1949. године. Као стипендиста наставио је усавршавање на Нобеловом институту у Стокхолму. На овој установи је докторирао у јуну 1954. године са дисертацијом „Radiations from RaB and RaC“.

Он је постао први физичар који је постао истраживач у Винчи са одбрањеном докторском дисертацијом. Био је начелник Лабораторије за физику у оквиру Института у Винчи од 1954. до 1959. Велика је његова улога у школовању првих теоријских физичара у Србији и организацији боравка младих научника на престижним светски истраживачким центрима. Конструисао је низ електронских спектрометара, укључујући и оне у Риму и Каиру. Предавао је у Токију, у школи за изотопе.

Највећи део његове предавачке каријере везан је за Природно-математички факултет у Београду. Ту је био хонорарни професор од 1954. године, доцент од 1956, ванредни професор од 1962. за предмет Нуклеарна физика и редовни професор од 1974. Тада је увео нови предмет „Историја и философија физике“. Био је саветник за науку у југословенској Амбасади у Вашингтону од 1970. до 1973. У Институту у Винчи водио је групу за нуклеарну спектрометрију.