Милорад Поповић

Милорад Поповић (1876–1932) је био физичар и универзитетски професор.

Рођен је у Шапцу. Завршио је Велику школу у Београду 1898. године, а студије је наставио у Берлину и Братислави. Доктор наука постао је 1904. године.

Поповић је био један од првих доктора физике који су предавали на Филозофском факултету у Београду. Од 1906. године обављао је дужност доцента за експерименталну физику на Београдском универзитету. Први Поповићеви научни радови и били су посвећени експерименталној физици. Предавао је готово све значајније курсеве класичне физике (електростатику, електродинамику, математичку теорију магнетизма и електрицитета, геометријску оптику, физичку оптику и друге).

Након што је 1921. године преминуо професор ђорђе Станојевић, Поповић је преузео Катедру за физику. У свом истраживачком раду бавио се теоријом суперпозиција малих просторних осцилација, теоријом двојног физичког клатна, проводљивости течних диелектрика и утицајем површинског напона на густину течности („О зависности електричне проводљивости течних диелектрика од температуре“, Глас Српске краљевске академије, LXXXIX, 1909, 192–217).

Поповић је дао и значајан допринос развоју наставе физике. Превео је са немачког језика „Експерименталну физику“ Ломел–Кенига. Ова књига дуго је коришћена као уџбеник на Београдског универзитету. Радио је и на неколико средњошколских уџбеника физике као и на осавремењавању физичке терминлогије.

Преминуо је у Београду, 1932. године.