Друштво физичара Србије Милутин Миланковић
Милутин Миланковић (18791958) је био математичар, астроном, климатолог, геофизичар и грађевински инжењер. На Универзитету у Београду обављао је важне предавачке и академске дужности: између 1909. и 1920. био је ванредни професор примењене математике а од 1920. до 1955. редовни професор небеске механике (наставу није држао током ратних година 19141918). Био је декан Филозофског факултета, потпредседник САНУ, директор Астрономске опсерваторије у Београду од 1948. до 1951. и реоснивач Комисије 7 за небеску механику Међународне астрономске уније од 1948. до 1953.
Два најважнија Миланковићева доприноса науци су канон осунчавања Земље који важи за све планете Сунчевог система и теоријско објашњење Земљиних дуготрајних климатских промена која узрокује промена њеног положаја у односу на Сунце (данас познати Миланковићеви циклуси).
Миланковић се сматра оснивачем планетарне климатологије пошто је радио на израчунавању температурских услова у горњим слојевима Земљине атмосфере као и температурским условима на планетама унутрашњег Сунчевог система (Меркуру, Венери и Марсу) и Земљином сателиту Месецу. У геофизици се сматра за коаутора теорије тектонских плоча својим радом Померање Земљиних обртних полова.
Миланковић је рођен у селу Даљ (Аустроугарска). Због осетљивог здравља школовао се код куће а потом у Осеку где је похађао реалну гимназију. Миланковић је у први мах желео да студира електротехнику али тог одсека није било на Високој техничкој школи у Бечу. Због тога се определио за студије грађевине. Студије у Бечу завршио је 1902. године са највишим оценама. На докторским стидијама концентрисао се на решавање једног веома сложеног и тада актуелног проблема из домена примене статичких метода на конструкцији модуларних армиранобетонских мостова. Докторирао је 12. децембра 1904. године на Високој техничкој школи у Бечу са расправом Теорија линија притиска.
Године 1905. Миланковић је примљен у познату бечку грађевинску фирму барона Адолфа питела, где је убрзо заузео једно од водећих места у конструктивном бироу. Обављао је најсложеније статичке прорачуне за израду конструкција од армираног бетона. Тада још увек нису биле разрађене математичке формуле уз помоћ којих би се могла израчунати димензија арматурних греда и носећих плоча. Миланковић је извео прорачуне, инспирисане његовом докторском дисертацијом, које је објавио у стручном часопису и патентирао под називом Прилог теорији армиранобетонских носача. Овај теоријски резултат највидљивије је практично примењен при градњи армиранобетонског аквадукта за хидроцентралу у Себешу. Миланковић је у овој бечкој компанији радио на неколико великих грађевинских подухвата и остварио је шест патената. Као грађевински инжењер Миланковић је радио у Бечу све до 1909. године када је прихватио позив да постане професор на Катедри примењене математике на Универзитету у Београду. У оквиру ове катедре изучавали су се рационална и небеска механика, као и теоријска физика. Током универзитетске и научне каријере Миланковић је имао и низ других интересовања. Он је 1923. године предложио ревизију Јулијанског календара. Осим тога велике напоре улагао је у популаризовање науке. Писао је о Исаку Њутну (Исак Њутнон и Њутнова Принципија, 1946), Оснивачи природних наука Питагора Демокрит Аристотел Архимед (1947), Кроз царство науке слике из живота великих научника (1950).
Обављао је и истакнуте дужности у научној и академској заједници. Биран је за потпредседника Српске академије наука у три мандата од 1948. до 1958. године. Директор Астрономске опсерваторије у Београду био је од 1948. до 1951. Биран је за члана Италијанског палеонтолошког института. У новембру 1954, поводом педесетогодишњице од одбране докторске дисертације, Миланковићу је уручена златна диплома Доктора техничких наука од Високе техничке школе у Бечу. У спомен на његова научна достигнућа након успешних мисија током којих је снимљена удаљена страна Месеца, научници Совјетске академије су један кратер назвали Миланковић. По њему је назван и астероид 1605 Миланковић.
Миланковић се пензионисао 1955. године и преминуо је 12. децембра 1958. у Београду. Његови посмртни остаци пренети су у Даљ 1966. године.