Никола Бурић

Никола Бурић (1959–2016) је био српски теоријски физичар који је дао значајан допринос области математичке физике.

Рођен је 1959. у Београду. Студирао је физику на Физичком факултету Универзитета у Београду где је дипломирао и магистрирао. Докторирао је 1990. на Универзитету у Лондону (Велика Британија). Тема његове докторске дисертације односила се на примењену математику. После завршетка докторске дисертације две године је боравио на Школи математике Квин Мери и Вестфилд колеџа Универзитета у Лондону. Од 1983. до 1993. радио је на Институту за физику.

Бурић је потом отпочео своју академску, предавачку каријеру на Фармацеутском факултету Универзитета у Београду. Ту је рпедавао од 1993. до 2006. као доцент, потом као ванредни и на крају као редовни професор. Од 2006. године поново је радио на Институту за физику као научни саветник.

Током своје академске и истраживачке каријере у више наврата је боравио на стручним усавршавањима у иностранству као добитник престижних међународних стипендија (DAAD, OAD, Универзитета у Болоњи). Био је придружени члан Међународног центра за теоријску физику „Abdsu Salam“ у Трсту.

Након повратка из Енглеске 1993. године он је покренуо више семинара у Институту за физику и на Математичком факултету у Београду ради истраживања у области нелинеарних динамичних система. У питању је био пионирски подухват у Србији с обзиром да се ова област раније није изучавала. Био је један од оснивача и првих чланова семинара Математичке методе класичне механике на математичком институту САНУ.

Област Бурићевог научног интересовања била је примена теорије динамичних система у физици. У трима темама постигао је најзапаженије резултате: ефикасан опис фракталне структуре динамике Хамилтонових система; моделирање и анализа динамике неуронских система; хамилтонијалнска формулација квантне механике.

У оквиру теме фракталне структуре динамике Хамилтонових система формулисао је нову теорију, тзв. теорију модуларног глачања, која омогућава да се комплексна фрактура фазног портрета типичног Хамилтоновог система апроксимира глатним једноставним функцијама. Ову методу формулисао је заједно са професором Јаном Колином Персивалом крајем 80-их и почетком 90-их година 20. века.

У ово време истраживачи у области теорије Хамилтонових система, посебно они у Бристолу, Ворвику, CERN - у и Болоњи показали су велико интересовање за ову методу модуларног глачања и успешно је применили у проучавању многих модуларних система.

У области моделирања и анализе динамике неуронских система његов кључни допринос је закључак да се коначно време транспорта информације између неурона може моделирати увођењем експлицитног временског кашњења у неуронску интеракцију и да динамички ефекти овог временског кашњења могу имати не само квантитативан него и квалитативан значај. Испитовао је математичке могућности да се квантна динамика и њене генерализације формулишу као специјални типови Хамилтонивих динамичних система. Његов први рад у овој области изабран је у часопису Annals of Physics да илуструје интелектуалну виталност физике за 2007. годину.

Објавио је четрнаест радова где је био једини аутор, 12 радова у коауторству са истраживачима из иностранства и 53 рада у коауторству са српским колегама. Успео је да оствари научну сарадњу са тако истакнутим истраживачима као што су Јан Персивал (I. C. Percival), Џорџ Елис (G. F. R. Ellis), часлав Брукнер, ђанкарло ђирарди (Giancarlo Ghirardi) и другима. Према подацима сервиса Гугл Сколар нејгови радови цитирани су преко 1200 пута (приступљено у фебруару 2018. године).

Преминуо је у Београду 12. јануара 2016. године.