Раде Антанасијевић

Раде Антанасијевић (1938–2003) је био истакнути српски експериментални физичар.

Рођен је 1938. Кулен Вакуфу, код Бихаћа (данас Босна и Херцеговина). По нападу на Југославију у Другом светском рату Антанасијевићева породица је избегла у Београд. Гиманзијско образовање стекао је у Земуну а по окончању рата дипломирао је на Одсеку за физичку хемију Природно–математичког факултета под менторством академика Павла Савића.

Још као апсолвент почео је сарадњу са Институтом за физику. Радио је као лаборант на Одељењу за физику високих енергија које је водила професорка Мира Јурић. Кључна тема рада овог Одељења у том тренутку била је анализа нуклеарних емулзија. У томе су поред истраживача радили и лабораторијски техничари. Антанасијевић се одмах по дипломирању запослио на овом институту чиме је постао један од првих десет стално запослених истраживача. Докторирао је 1974. године са дисертацијом „Мерење приноса физије 235У помоћу нуклеарних емулзија и полимерних детектора“.

Током касније каријере постао је један од водећих експерименталних физичара у Београду. Антанасијевић је био изузетно посвећен експерименталном раду. Највећи део свог истраживачког рада посветио је нуклеарној физици. Током шездесетих година бавио се техником прављења фотонуклеарних емулзија и детектора тешких честица. Почетком 70–их радио је на двоструком и троструком цепању тешких језгара сноповима брзих протона. Од 1976. објављивао је радове о сударима тешких језгара са алфа честицама. Осамдесетих је радио на експериментима са детекторима нуклеарних трагова. Са групом руских научника је радио на нуклеарним испитивањима кристала оливина, који је озрачен зраковима ванземаљског порекла. Касније се бавио и другим сличним геолошким анализама. Осим фисије, бавио се испитивањем и фузије у плазма–фокусу.

У међувремену се све више интересовао и за космичко зрачење. На Институту за физику је у лето 1997. основао Лабораторију за мерење ниске радиоактивности. Ова подземна, добро изолована лабораторија, изграђена је у подножју литице уз обалу Дунава, испод дванаест метара леса. У њој се почетком двехиљадитих обављају континуална мерења миона из космичког зрачења.

Уз посвећени експериментални рад Антанасијевић је учествовао и у вођењу института. Током седамдесетих година постао је директор једног од два ООУР-а Института (ООУР-а за теоријску и експерименталну физику). На месту генералној директора Института заменио је 1978. године Александра Милојевића, који се пензионисао. У наредних 11 година Антанасијевић је значајно унапредио рад Института. Запослио је велики број врсних физичара. Он је успео да од ове установе створи једну од најплоднијих истраживачких установа у СФР Југославији.

Посебно је неговао сарадњу Института са привредом и војском. Захваљујући сарадњи са привредом Антанасијевић је успео да реши питање просторија за рад Института. Наиме, у сарадњи са предузећем „Телеоптик“ обезбеђен је простор у Прегревицу, у Земуну, где се Институт преселио 1983. године из зграде Природно–математичког факултета. Током његовог рада Институт је развио бројне нове технологије и теоријска решења која су нашла своју примену у индустрији. Неки од тадашњих производа, попут кварцних сатова ушли су у малосеријску производњу на Институту.

Свој рад на месту руководиоца Институтом окончао је 1989. пошто се није кандидовао за нови мандат али је наставио да се бави експерименталном физиком све до смрти 2003. године.