Сретен Шљивић

Сретен Шљивић (1899–1974) је рођен је у Рабровици код Ваљева. Основну школу је похађао у родном месту и у Београду а гимназију у Шапцу, Београду и у Боалоу у Француској. Студирао је Физику у Београду где је дипломирао 1923. године. Докторску дисертацију “Прилог проучавању фото-галванских елемената” одбранио је у Нансију, у Француској под менторством професора Грумбаха.

У својој дисертацији бавио се истраживањем необновљивих извора електричне енергије у којима се, за разлику од секундарних елемената тј. акумулатора, хемијска енергија неповратно претвара у електричну. Пошто се вратио са последипломских студија у Француској једно време је предавао у гимназији у Суботици. Након тога, изабран је за асистента, а 1927. за доцент на Филозофском факултету у Београду. Предавао је специјалистичке курсеве попут кинетичке теорије гасова, једносмерне струје, оптичке инструменте, топлотно и луминисцентно зрачење, методе мерења. Добио је Рокфелерову стипендију 1929. године па је захваљујући њој провео годину дана на специјализацији у Берлину. Ментор тог специјалистичког рада био је профессор Прингсхајм, велики стручњак за луминисценцију. Овај научноистраживацки боравак у Берлину умногоме је одредио потоњу Шљивићеву научну каријеру и интересовања.

После смрту Милорада Поповића 1932. Шљивић је преузео вођење катедре за физику. Тада је преузео наставу из курсева експерименталне физике. Осим на Филозофском предавао је још на Техничком и Пољопривредно-шумарском факултету а једно време на Вишој педагошкој школи.

Један део Другог светског рата провео је као заробљеник у немачком затоцеништву. Учествовао је у обнови наставе физике на Београдском универзитету и научноистраживачког рада у овој области, одмах по окончању рата у веома неповољним материјалним околностима. Настава се у прво време одвијала у просторијама Правног факултета, а наставно особље су чинили профессор Сретен Шљивић и асистент Витомир Павловић. Када је обновљена зграда Филозофског факултета, обављање наставе физике је премештено у ту зграду.

Шљивић је и тада био шеф катедре за физику. Прво је предавао једногодишњи курс физике, а потом, од школске 1948/49, двогодишњи курс физике (Физику И која је обухватала механику, акустику и оптику). Редовни профессор постао је 1946. године. По својој жељи, 1954. године, пребачен је на Фармацеутски факултет. На Фармацеутском факултету је основао Институт за физику где је створио своју научну школу. Био је и организатор Лабораторије за луминисценцију САНУ. Од 1959, Шљивић је обављао наставу на Технолошком факултету у Новом Саду.

Шљивиц је објавио низ радова из области флуоросценције и термолуминисценције. Открио је читаву нову класу флуоресцентних и фосфоресцентних тела. Поред научног рада, Шљивић се бавио и популаризовањем физике. Објавио је 1929. године књигу Рентгенови X-зраци: њихов постанак и примена. Превео је књигу Космички зраци француског аутора Пјера Ожеа (Просвета, Београд 1950).

Шљивиц је својим преводилачким, уреЂивачким и ауторским радом обогатио српску уџбеничку литературе из физике. Превео је са руског средњошколски уџбеник Г. И. Фаљева “Физика. Део други: топлота, електрицититет и оптика”, а са немачког универзитетски уџбеник В. Вестфала Физика (Научна књига, Београд 1947). Пре Другог светског рата је редиговао средњошколске уџбенике Милорада Поповића, а касније се и сам опробао као аутор уџбеничке литературе.

У свом научном раду остварио је контакте са физичарима у Француској и Немачкој. Своје радове објављивао је и у иностраним научним публикацијама. Бавио се истраживањем Бекереловог ефекта, Рамановог ефекта, утицајем светлости на површински напон, фотохемизмом флуоресценцијом. Објавио је књигу Увод у физику 1963. године.

Преминуо је 1974. године.