Стеван Коички

Стеван Коички (1929–2007) је био истакнути српски експериментални физичар.

Рођен је 1929. у Бачкој Паланци. Школовао се у Сомбору и Београду. Матурирао је 1947. године у Сомбору где је био ђак Вежбаонице Српске учитељске школе. Студирао је на Проридно–математичком факултету у Београду физику 1951. Дипломски рад израђивао је на Институту у Винчи код Робера Велена.

Велика прекретница у његовој каријери био је сусрет са професором Павлом Савићем у библиотеци „Института за испитивање структуре матереје“ у Винчи, у окробру 1950. године. Коички је заједно са још неколицином дипломаца додељен Робену Валену који је био шеф лабораторије за физику и који је у Винчу дошао са париског института како би помогао установљење модерно конципиране научне установе. Коички је за тему свог дипломског рада имао задатак да сачини кристале антрацена и да конструише сцинтилациони бројач на бази тих кристала и да демонстрира енергетску спектроскопску функцију детектора. По завршетку дипломског рада годуну дана (1952–1953) боравио је на специјализацији у Француској, прво, у Институту Шатијон у Паризу, а потом у Нуклеарном институту у Саклеу. У Саклеу је Коички написао и објавио свој први научни рад заједно са доктором Балинијем.

Наставио је да развија методе коинциндентне сцинтилационе спирометрије. Докторирао је на ПМФ-у у Београду 1958. са дисертацијом „Ексцитирана стања Ти и Тм“. Од 1959. до 1963. Коички је радио као доцент на ПМФ-у где је држао једногодишњи курс физике за студент хемије, биологије и механике.

Током свог раног научног рада Коички је изучавао ниско-енергетске нуклеарне ексцитације приликом радиоактивног распада. Његова специјалност постала је метода сцинтилационе спектрометрије. Репутацију у светској науци стекао је као стручњак з агама спектрометрију.

Током неплаћеног одустства са факултета отишао је на Пенсилванијски универзитет, у Филаделфији, где је као ванредни професор Пенсилванијског универзитета предавао између 1962. и 1964. године. Ту се истраживачки бавио појавама у физици чврстог стања, посебно магнетским и електричним појавама у кристалној решетки, применом нуклеарне методе пертурбираних угаоних корелација. Због овог одсуствовања изгубио је предавачко место на ПМФ-у па се вратио у Винчу.

Током наредног одуствовања боравио је на Берклију, код Сан Франциска где је такође стекао важна стручна сазнања (у том тренутку ту се налазила најбоља светска истраживачка лабораторија са седам Нобеловаца). Коички је тако радио у престижној групи која је истраживала развој и примену нуклеарних метода у физици чврстог стања. Рад на одређивању и испитивању унутрашњих магнетних поља огромне јачине која владају у феромагнетним металима сматра се класичним у “високорезолуционој временској спектроскопији у пертурбованим угаоним корелацијама”. Коички је у неколико престижних лабораторија провео укупно пет година. Сазнања стечена у овим установама није користио само у властитом истраживачком раду већ и код подизања генерација будућих истраживача. Стога се он сматра једном од истакнутих пионира српске експерименталне физике.

Коичи је 1974. изабран за дописног чланака САНУ а редован члан САНУ постао је 1988. године. Обављао је низ истакнутих дужности у Академији. Био је секретар ОДељења природно–математичких наука (1994–1998), генерални секретар САНУ (1998–2003) и потпредседник САНУ (од 2003. до смрти).

Написао је преко 100 научних радова који су цитирани више од триста пута у научним публикацијама. У Винчи је од 1951. године до своје смрти прешао сва научна звања. Обављао је дужности председника Научног већа те установе и начелника Лабораторије за физику. чак је и после пензионисања редовно одлазио у Винчу како би посматрао и помагао рад млађих колега.

Рад у Винчи је, према речима самог Коичног, обележио његов живот и научни развој. Ту је развио оригиналну методу временски диференциране спектроскопије, која се заснивала на временски помереним коинциденцијама гама зрака. И у области хиперфиних интеракција, граничног подручја између нуклеарне физике и физике атома, Коички је дао свој допринос пионирским истраживањима.

Коички се истакао и као истраживач историје српске физике. Написао је, између осталог, о стогодишњици САНУ публикацију о развоју српске физике где је обрадио заслуге српских физичара од Атанасија Стојковића и Вука Маринковића до својих савременика. Коички је у више наврата подвлачио да верује како научници треба да се определе за рад у Србији и да својим прегнућем допринесу њеном развоју.

Стеван Коички је преминуо у Београду 11. септембра 2007. године.