Татомир Анђелић

Татомир Анђелић (1903–1993) је био српски математичар и физичар.

Рођен је 11. новембра 1903. у селу Буковац између чачка и Краљева. Школовао се у Мрчајевцима а гимназијско образовање је стекао по окончању Првог светског рата. Од 1922. до 1927. студирао је математику, физику и астрономију на Универзитету у Хајделбергу. Дипломирао је математику у Београду 1928. године.

Испит за професора средње школе положио је 1932. године а докторат је стекао 1946. Од 1928. до 1945. предавао је математику у средњој школи, углавном у Другој београдској гимназији – Другој мушкој реалној гимназији.

Анђелић је изабран за доцента на Катедри за механику и астрономију 1948. године а ванредни професор механике постао је 1. јула 1951. За редовног професора изабран је 1. маја 1957. Анђелић је потом постао стални предавач на Филозофском факултету.

Анђелић је био аутор већег броја уџбеничких публикација. Написао је уџбеник Теорија вектора који је у потпуности био посвећен векторском рачуну. Потом је написао универзитетску уџбеник Основи механике непрекидних средина, а потом и уџбеник Матрице. Реч је о првој публикацији у српској академској средини која је у потпуности била посвећена матричном рачуну. Написао је и уџбеник Елементарна геометрија. Анђелић је такође био и преводилац уџбеника. Превео је Ајзенхартову Диференцијалну геометрију. Његовим уџбеником Тензорски рачун у универзитетску наставу у Југославији је уведена ова област. Ова публикација је доживела пет издања. Захваљујући Анђелићевом педагошком раду и томе што је одржао тај први, факултативни курс тензорског рачуна, ова област је постала позната у југословенској академској средини и постепено је продрла у све области механике.

Анђелићева докторска дисертација била је из области нехолономне механике течности „Диференцијалне једначине кретања нехолономних система у инкомпресибилној течности“. Комисију за одбрану ове докторске дисертације чинили су Милутин Миланковић, Никола Салтиков и Радивој Кашанин. Већ овим радом Анђелић је дао значајан допринос у српској научној средини.

На Првом конгресу математичара и физичара ФНРЈ одржаном 1949. године на Бледу излагао је запажен рад „Генералисани Хамилтонов принцио за нехолономне системе“ а касније, 1969. године, рад „Неке примедбе у вези са нехолономним везама другог реда“ пред Српском академијом наука.

Анђелић је током предавачке каријере на Природноматематичком факултету руководио израдом неколико магистарских радова и докторских дисертација. Обављао је дужности декана Природноматематичког факултета (биран је у три наврата, између 1958. и 1962). Постао је сарадник Математичког инситута САНУ од његовог оснивања. Током 1963/64. године био је председник Савета Математичког института СРС и сарадник Југословенског завода за проучавање школских и просветних питања. Изабран је, 1946. године, за једног од седам првих сталних сарадника Математичког института САНУ. За директора ове установе изабран је 1969. године.

Обављао је ову дужност све до пензионисања 1978. године а преминуо је у Београду 7. августа 1993. године.