Вук Маринковић

Вук Маринковић (1808-1859) је био аутор првог универзитетског уџбеника физике на српском језику. У питању је дело Начела фисике из 1851. године објављено у два тома - О мерљивим и немерљивим вештесвама и О естаственим појавама уопште.

Маринковић је рођен у Новом Саду. Школовао се у родном граду где је похађао Српску велику православну гимназију. Седми и осми разред гимназије, односно ступањ образовања познат као Филозофија, завршио је у Јегри. Потом је студирао медицину у Бечу и Пешти. Докторирао је 1830. године са дисертацијом 'Диссертатио инаугуралис медица де епилепсиа'.

У Новом Саду је по окончању студија основао приватну лекарску ординацију. Маринковић је стекао углед у својој средини и као лекар и као културни делатник. Кнез Милош Обреновић позвао га је 1831. године да пређе у Кнежевину Србију и да добије звање 'књажевског лекара'. Маринковић је био посвећен изучавању природних наука и дуго по окончању студија. Тако је једном приликом путовао у Берлин како би слушао предавања Александра фон Хумболта.

Године 1849. задесила га је лична несрећа пошто је у пожару који је захватио Нови Сад изгубио своју кућу, библиотеку и велики број својих списа. На предлог Лазара Арсенијевића Баталаке настањује се у Београду и преузима упражњено место професора физике у Лицеју.

Маринковић је предавао 'Елементарну физику' у оквиру које се изучавала и хемија. После реформе Лицеја до краја живота је предавао Физику и физичку географију са метеорологијом. Маринковић је превео Мочникову 'Геометрију', био је један од зачетника астрономије у нововековној српској култури а написао је и уџбеник 'Јастаствена Повесница'. Био је један од првих донатора књига Народној библиотеци и члан Друштва српске словесности. У два наврата је биран за ректора Велике школе и дао је значајан допринос развоју наставе природних наука у Србији. Између осталог радио је на прибављању литературе и инструмената за природнонаучне кабинете.

Маринковић се није сам бавио научноистраживачким радом. Најзначајније Маринковићево дело су двотомна Начела фисике. Он је ту дао систематски преглед физике, хемије, астрономије и метеорологије. Користио се литературом на француском и немачком језику. Маринковић је физику дефинисао као науку која проучава 'чулно опажљива кретања'. Књига је писана популарним стилом за ширу публику без претераног математичког формализма.

Ово дело је значајно јер Маринковић на систематски начин отпочиње рад на стварању српске стручне терминологије из природних наука и посебно из физике.

Први том књиге подељен је на два дела. У првом делу у 11 глава обрадио је механику, хемију и акустику. У другом делу је обрадио топлоту, светлост, електрицитет и магнетизам у пет глава.

Други том у којем се, према његовим речима, бави 'природним појавама у великом' подељен је на три дела: први се бави физичком астрономијом, други физичком географијом и трећи метеорологијом. Укупно, други том Начела фисике има 29 поглавља.